Depresija i poremećaji ishrane

Marija ĐurovićAnoreksija, Bulimija, Poremećaji ishrane, RaznoLeave a Comment

Depresija je psihijatrijski poremećj koji spada u grupu afektivnih poremećaja. U kliničkoj slici dominira sniženo raspoloženje, što nije u skladu sa objektivnim okolnostima. Drugi karakteristični simptomi depresivnog poremećaja su: stanje bezvoljnosti, bespomoćnosti, beznađa, mržnje prema sebi, usporena kako motorička tako i mentalna dinamika, snižena motivacija, sumorne, teške misli o besmislu života, kao i telesni poremećaji.  Depresija se može javiti kao simptom u sklopu različitih psihijatrijskih i somatskih bolesti, ili kao sindrom u kome je dominantni klinički simptom patološko neraspoloženje uz prisustvo drugih, kako psihičkih, tako i somatskih simptoma. Veoma je važno na vreme postaviti pravu dijagnozu jer je jedino na taj način moguće primeniti adekvatno i pravovremeno lečenje. Depresija je čest poremećaj, može da se desi bilo kada tokom života, а najučestalije vreme početka depresivnog poremećaja je period adolescencije. U SAD, incidenca je najveća u dvadesetim godinama, mada pojavljivanje prve epizode u kasnijem životnom dobu nije neuobičajeno. Depresija se može javiti u vidu jedne depresivne epizode, međutim 50% pacijenata će posle prve depresivne epizode verovatno imati bar još jednu.

Depresija i anoreksija nervoza

Osobe bolesne od anoreksije u kliničkoj slici ne retko ispoljavaju i depresivnu simptomatologiju – zaravnjen afekat, osećanje beznadežnosti i krivice, osećanje bezvrednosti, iritabilnost, parališuće nisko samopouzdanje, povlačenje, nesanicu i povremeno suicidalnu ideaciju. Kada se govori o anoreksiji i depresiji, postavlja se pitanje da li depresivnost može da bude okidač za pojavu anoreksije, ili su simptomi depresijie, ukoliko se jave tokom anoreksije, jedan od simptoma gladovanja. Rezultati istraživanja ukazuju na to da se depresija može javiti pre pojave simptoma anoreksije, ali i obrnuto, da anoreksija prethodi depresivnoj simptomatologiji. Iako se depresivnost, kao jedan od simptoma gladovanja, može redukovati uz renutriciju, rezultati nekoliko studija ukazuju da depresivnost može perzistirati i po somatskom oporavku. Pre postavljanja dijagnoze anoreksije nervoze, važno je isključiti depresivni poremećaj. Kao što je već navedeno, depresija i anoreksija nervoza imaju nekoliko istovetnih krakteristika: gubitak telesne mase, povlačenje i socijalnu izolaciju, gubitak interesovanja, kao i suicidalne misli. Sa druge strane, ova dva poremećaja se veoma razlikuju – depresivni pacijenti imaju snižen apetit što za posledicu ima gubitak telesne mase, dok pacijenti oboleli od anoreksije imaju noramlan apetit, ali negiraju osećaj gladi,  oni zbog straha od hrane i debljine ne jedu i posledično gube na težini; sa druge strane, depresivni pacijenti ne ispoljavaju strah od hrane, strah od debljine kao ni poremećaj telesne slike. Depresivne osobe mogu imati izvestan stepen hiperaktivnosti koja je posledica depresivne agitacjie, dok osobe bolesne od anoreksije ispoljavaju hiperaktivnost sa jasnim ciljem potrošnje kalorija i gubljenja na telesnoj masi.

Depresija i bulimija nervoza

Važno je istaći da je depresija česta kod osoba obolelih od bulimijie nervoze. Slično kao kod anoreksije, i kod ovih pacijentata je uočeno da se depresija može javiti pre pojave bulimičnih simptoma, ali je još češći obrnut slučaj. Interesantno je napomenuti da depresivni simptomi perzistiraju ili se čak i pogoršavaju  redukcijom bulimične simptomatologije. To izaziva zabrinutost kod obolele osobe i njene okoline, ali je to u terapijskom smislu dobar znak, jer su redukovani simptomi bulimije, a depresivnost može biti tema za psihoterapijski rad.

Na početku bolesti, obolela osoba ima osećaj sigurnosti i moći (“mogu da jedem koliko hoću a da se ne ugojim, bolja sam od drugih”). Međutim, to osećanje može trajati neko vreme, možda i godinama, dok osoba u potpunosti ne izgubi kontrolu nad svojim ponašanjem, kada bulimične krize postanu svakodnevne i dešavaju se više puta dnevno. Tada se javlja depresivnost, ili se ona pogoršava ukoliko je postojala i ranije. Zbog nemogućnosti da se kontrolišu bulimične krize, dominira osećanje bezvrednosti, stida, izrazito sniženog samopoštovanja i samovrednovanja uz socijalnu izolaciju. Ne retko, osobe bolesne od bulimije imaju i više pokušaja suicida pre nego što počnu lečenje. Do toga najčešće dolazi kada postane nemoguće da se kontrolišu bulimične epizode.

Zbog svega navedenog veoma je važno misliti i o depresivnom poremećaju kod osoba koje boluju od poremećaja ishrane i na vreme započeti lečenje i terapiju. Terapije podrazumeva psihoterapiju i u slučaju potrebe farmakoterapiju.

Leave a Reply

Your email address will not be published.