EMOCIONALNA GLAD/EMOCIONALNO PREJEDANJE

Marija ĐurovićBulimija, Dismorfofobija, Gojaznost, Poremećaji ishraneLeave a Comment

O emocionalnom prejedanju danas govori skoro svako-počev od ljudi koji se u svojoj svakodnevnoj praksi bave emocijama-psihijatri i psiholozi, preko nutricionista, trenera, pa sve do onih koji se sami bore sa ovim problemom, oni koji su se lečili (ili još uvek boluju?) od nekog oblika poremećaja ishrane. Termin emocionalno prejedanje je izgleda u svakodnevnom govoru potpuno prihvaćen i sve češće ga srećemo u medijima. Šta on znači? Emocionalno prejedanje podrazumeva konzumiranje hrane koje ne prati fiziološke i biološke potrebe. Radi se o nezdravom obrasacu ishrane koji u širem smislu jeste klasifikovan u psihijatrijske poremećaje iz grupe poremećaja ishrane. Psihijatar će pored uočljivih simptoma poremećaja ishrane videti da postoji i poremećaj raspoloženja ili anksiozni poremećaj, tako da se u tom slučaju radi o dva poremećaja kod jedne osobe-poremećaju ishrane i poremećaju iz grupe afektivnih i/ili anksioznih poremećaja. Emocionalna glad je u osnovi svih poremećaja ishrane, i kliničkih i subkliničkih oblika. Kako će se osoba odnositi prema tome, da li će je snažno ”kontrolisati“ kao kao anoreksije nervoze, ili će se „prepuštati“ prejedanju, zavisi od mnogih faktora. 

Hajde na početku da definišemo glad, a onda da pokušamo da napravimo razliku između fiziološke gladi i uzimanja hrane iz nekih drugih razloga.  Ono što karakteriše fiziološku glad je sledeće: 

1) Javlja se postepeno i pojačava se protokom vremena, 

2) Postoji potreba za različitim grupama namirnica, 

3) Ne postoji žudnja niti ideja o nekoj konkretnoj namirnici ili obroku kao jedinom koji može da zadovolji žudnju, 

4) Tokom obroka se javlja osećaj sitosti koji je signal da treba da se prestane sa konzumiranjem hrane,

5) Posle obroka nema osećanja kajanja.  

Emocionalna glad  se definiše  na sledeći način:

1) osećanje gladi koje se mora utoliti iznenada, 

2) postoji potreba za određenom vrstom hrane,

3) osoba se prejeda i ne oseća sitost i punoću,

4) posle obroka postoji osećanje krivice ili stida. 

Odnos prema hrani, prema osećanju gladi i sitosti, način na koji se hrana konzumira uspostavlja se još od rođenja. Veza između deteta i majke je esencijalna ne samo sama po sebi već i zato što predstavlja prvi značajan odnos, odnos koji formira model za kasnija iskustva. Osnova te primarne veze je hranjenje. Hrana i prijatnost, hrana i povezanost, hrana i kontakt. Hranjenje i prijatnost su jako blisko povezani od najranijih dana infantovog života.Sa druge strane, teškoće hranjenja i glad su povezani sa neprijatnošću i neugodnošću. Najranije emocije su prvo ispoljene i doživljene u ovom odnosu. Neke bebe imaju veće potrebe za kontaktom, dodirom, neke ne mogu da tolerišu frustraciju koju osećaju kada im hrana ne dođe baš kada to žele. Majke, sa druge strane, zbog sopstvenih poteškoća-depresivnost npr., nude hranu umesto da zbrinu druge potrebe deteta. Rezultat ove interakcije je da dete ne tumači tačno svoje unutrašnje stanje i ne može da odgovori na to na adekvatan način, da se samo umiri. Za one koji nisu uspeli da nauče da postignu samoumirenje, u situacijama kada je potrebna uteha, okretanje hrani ima smisla, jer je to delovalo ranije tokom života. Skoro svaki nerešeni psihodinamički konflikt koji se javlja u svakoj fazi psihoseksualnog razvoja može se povezati sa prejedanjem. Jasno je da konzumiranje hrane može biti povezano sa neutralizacijom neprijatnih osećanja, ali je jasno i da se radi o neprilagođenom obliku samolečenja.  Hranom se najčešće neutrališu osećanja kao što su tuga, usamljenost, nezadovoljstvo, nervoza, frustracija, unutrašnji pritisak, anksioznost, bes, krivica, nesigurnost, prkos… Međutim, do prejedanja dolazi i  u stanjima dosade ili umora. Dosadu možemo nazvati „kišobran emocija“ jer pokriva druga emocionalna stanja-usamljenost, prazninu, tugu. U stanju dosade može se javiti žudnja za nečim vrlo slatkim ili vrlo slanim, odnosno za nečim što će naglo podići nivo šećera u krvi i izazvati nagli skok  neurotransmitera zbog kojih ćemo se na kratko osećati bolje. Unošenje ugljenih hidrata podiže nivo triptofana u mozgu, čime se ubrzava sinteza i oslobađanje serotonina što ima antidepresivne efekte. Studije su pokazale da gojazni ljudi koji žude za ugljenim hidratima prijavljuju da se osećaju manje depresivno, smirenije i opuštenije nakon uzimanja obroka bogatih ugljenim hidratima (Lieberman et al.,1986; Wurtman and Wurtman, 1986). Zbog toga, određene  osobe, slično zavisnicima od droga, biraju hranu bogatu ugljenim hidratima kako bi neutralisali bolna osećanja. Međutim, uprkos kratkotrajnom osećanju prijatnosti posle prejedanja, posebno ukoliko se radi o većim količinama hrane,  osoba oseća krivicu ili stid. Emocionalno prejedanje dovodi do toga da se osoba posle tih epizoda oseća ili ”zombirano“ ili krivo. Onda pokušava da tokom narednih sati ili dana redukuje svoju ishranu što potencijalno može voditi kompulzivnom uzimanju hrane. I tako ulazi u začarani krug. Javlja se osećaj bespomoćnosti u vezi sa gubitkom kontrole nad ishranom, a u stvari se radi o premeštanju osećaja bespomoćnosti sa neke druge životne situacije – lakše je osećati se bespomoćno zbog hrane nego zbog životnih i emocinalnih teškoća. Emotivno prejedanje može dovesti do pojave drugih poremećaja ishrane, gojaznosti, dismorfofobčnih teogoba, intenzivirati depresivnost. Emotivno prejedanje i gojaznost na neki način uslovljavaju jedno drugo: osoba se prejeda iz emocionalnih razloga i vremenom postane gojazna, a onda nezadovoljstvo zbog gojaznosti postane jedan od uzroka prejedanja. Emotivno prejedanje je opasno iz više razloga. Opasnost je u tome što ukoliko se ne leči depresivnost, nisko samopouzdanje, anksiozni poremećaj, socijalna fobija, komplikovan odnos sa roditeljima i prema samom sebi, problemi ostaju a gojaznost se sve veća. Posledice su intenziviranje psihijatrijskih simptoma ali i telesnih bolesti što osobu uvodi u začarani krug iz koga se teško izlazi. Jasno je da ovakva ishrana  maskira osnovni uzrok. Svako zna da ako iščupate korov na površini, on će ponovo izrasti. Da biste ga zauvek eliminisali, morate iščupati koren. Slično tome, naše skrivene emocije i misli koje su van našeg svesnog, motivišu mnoge naše akcije. Emocionalno prejedanje možda nema smisla razmatrano sa površnog aspekta, ali uvek postoji osnovno objašnjenje za to ponašanje. Ono predstavlja samo vrh ledenog brega, ono što vidimo, simptom, a osećanja i odnos prema sebi je ono što ne vidimo i što je potisnuto. 

Lečenje ovih poremećaja je psihijatrijsko i psihoterapijsko. Važno je da osobu koja ima ovaj preblem pregleda psihijatar kako bi se postavila prava dijagnoza i kako bi se adekvatno moglo pristupiti lečenju. Psihoterapijski pristup može biti od jednostavnog savetovanja i suportativnih metoda, do dubinskih psihoterapijskih metoda koje tragaju za uzrokom ovog ponašanja. Postoji više psihoterapijskih modaliteta. Na primer CBT terapija podrazumeva fokusiranje na ponašanje u vezi ishrane, dok psihoanalitička psihoterapija podrazumeva dubinski i nedirektivan pristup pacijentu,  fokusira se na probleme u ranom razvoju ličnosti, i po pravilu je dugotrajan proces. S obzirom da je ovaj problem kompleksan i da utiče kako na psihičko tako i fizičko zdravlje savetuje se integrativan pristup. U inicijalnoj fazi lečenja, fokus je na tome da se prekine kompulzivno prejedanje, te se uključuje i nutricionista u lečenje. Nutritivna edukacija je važan deo ranog tretmana i tretmana uopšte. Redukcijom konzumiranja hrane koje ima neku od funkcija koje smo gore naveli, može da dođe do ispoljavanja izrazitije depresivne i anksiozne simptomatologije. Važno je da psihijatar-psihoterapeut proceni depresivnost pacijenta te da u slučaju potrebe ordinira i odgovarajuću farmakoterapiju. Pomoć potražiti kod stručnih i edukovanih lica. 

U međuvremenu dok se ne započne psihijatrijski i/ili psihoterapijski tretman svetujem sledeće:

  1. Prestanite sa dijetom. Mnogi moji pacijenti pokušavaju da reše emocionalnu ishranu tako što sprovode redukcionu dijetu. Sa psihološke tačke gledišta, dijeta uključuje deprivaciju što zauzvrat, dovodi do prejedanja i stvara se začarani krug.
  2. Utvrdite vezu između vaših emocija i vaše ishrane. Moji pacijenti često opisuju iskustvo ‘zombiranja’ dok jedu, da su u umrtvljenom stanju bez misli ili emocija. To prazno stanje je privremena zaštita od bola i misli. Savet je da  zapišete misli i osećanja tako da na psihoterapiji može da se razgovara o tome.  
  3. Razmislite koja su to specifična osećanja koja pokušavate da izbegnete. Mislite o  sledećem: Šta vam je više potrebno u životu? U kojim oblastima se osećate uskraćeno? 
  4. Razmislite da li jedete radi utehe. Jesti za utehu može značiti da želimo da o nama brine neko drugi, pa tako i ne čude izrazi “gladan ljubavi i gladan pažnje”. Ljudi mogu biti nepouzdani, nepredvidljivi, nedostupni, odnose sa drugima ne možemo kontrolisati u potpunosti. Zato hrana može izgledati kao pouzdan, lako dostupan izvor utehe. Ali ako dobro razmislimo o tome…da li je baš tako???
  5. Promenite način na koji razgovarate sa sobom. Sve osobe koje sam lečila a pate od nekog oblika poremećaja ishrane imaju strog i kritički  nastrojen odnos prema sebi. Kada počnete da kritikujete sebe, zamislite da kažete te reči nekom drugom. Da li biste ih izgovorili? Šta bi rekli drugoj, bliskoj osobi da se požali kako povremeno jede i prejeda se? Ponašajte se  kao svoj najbolji prijatelj. 
  6. Pronađite alternative za hranu. To može biti druženje, šetnja, sport, čitanje knjiga. Kada se osećate dobro smislite alternativne aktivnosti u kojima uživate i pokušajte da se njima prepustite a ne nekom ukusom zalogaju. 
   
 

Leave a Reply

Your email address will not be published.